ПОСЕТА
П О С Е Т А
…
Јутрос ме је поново посетила Госпођа Смрт. Ни овог пута нисам био спреман да јој се предам, да одговорим њеном позиву који је био прилично гласан – већ сам се опирао као прасе када га воде на клање. Држао сам се Живота као беба мајчине сисе и Госпођа Смрт ме је пустила, и овај пут. Отишла је, оставивши ме њеном Брату – Животу, до следећег сусрета… Али није била неучтива и саопштила ми је неколико ствари, пре одласка.
Животна енергија сваког трена може да напусти тело, ако њом не управљаш свесно и одговорно. То је прва лекција коју ми је саопштила у нашем кратком сусрету.
Друга: ако се тако грчевито држиш Живота и волиш га, није ли мудро да у свему што радиш поставиш себи ово питање: „Служи ли ово што радим Животу, или НеЖивоту?“ “Да ли ме то што радим ослобађа или заробљава?” „У шта усмеравам своју енергију: у Живот или НеЖивот?“ Намерно ми је тако рекла: НеЖивот, јер је ова обична, физичка, телесна смрт, такође у служби Живота. То није случај са Духовном Смрћу која је НеЖивот.
Треће што ми је рекла: Прошлост је мртва за тебе – умри и ти за Прошлост. У Будућности ти си мртав, засигурно, па што не би умро и за Будућност – сада? И шта ти остаје, када немаш ни један тренутак више испред себе, када је све твоје време за тобом, када ти је све одузето осим последњег удаха и издаха?
ОВАЈ ТРЕНУТАК – САДА.
Када све прошло мораш да оставиш иза себе, када немаш више ни тренутак будућности пред собом, једино што преостаје је ОВАЈ ТРЕНУТАК. И шта је онда заиста важно у Животу који толико волиш? Где је твоја пажња ако не у ОВОМ ТРЕНУТКУ? У прошлости која је мртва и живи само у сећању, у мислима, или будућности која никад није била и која живи као пројекција ума само у мислима… Када останеш без прошлости и будућности, када останеш без ИЧЕГА – све што постоји и све што имаш је СВЕСТ ОВОГ ТРЕНУТКА. То је Све што Јесте. Једина реалност, једина извесност.
Једино што те држи изван домашаја Смрти је СВЕСТ О СВАКОМ ТРЕНУТКУ, У СВАКОМ ТРЕНУТКУ. ПОТПУНО БУДНО ПРИСУСТВО. На то ме је њена посета подсетила и натерала да се пробудим за тај – за овај тренутак. Једини тренутак у коме Ја Јесам, једини тренутак Живота.
Отишла је, оставивши ме са овом свешћу. Са непроцењивошћу сваког тренутка – јер сваки може бити последњи. Јеси ли спреман за њега? Нико никада није довољно млад за Смрт. Јер овај плес – Даме бирају. Јеси ли спреман да одговориш позиву на плес Госпође Смрти?
Мораћу да се навикнем на Њено присуство, јер – вратиће се, знам. Она је верна сестра свога Брата – Живота и верна сапутница свакога од нас. Вратиће се, и можда неће прихватити свако моје одбијање, сваки мој изговор: “Нисам спреман, не још!” Преко једног неће прећи. Биће то мој последњи изговор. И она је, на крају крајева, Дама – а знате какве су жене: не воле да буду стално одбијане и на крају увек нађу начин да се слатко освете и дођу по своје…
Само да будем БУДАН када дође, и спреман за потпуно сједињење са Њом, за последњи плес Живота. Јер, као што ми је рекла: Последњи плес – Даме бирају.
*
П. Шумски
(Из збирке прича у припреми)
www.stihoterapija.in.rs